Gledam na Medskeijp sajtu memorijal tekst o umrlim lekarima, medicinskim tehničarima i drugim zdravstvenim radnicima u pandemiji kovida 19, širom sveta. Na hiljade ljudi.
Gledam spisak: hirurzi, anesteziolozi, opšti lekari, tehničari iz različitih službi, vozači, radnici obezbeđenja, majstori, inženjeri…..
Gledam abecedni spisak, adrese, godine rođenja……
Tuga
Počinje školska godina. Deca kreću u škole.
Pošto im roditelji, između 20 i 40godina starosti, u najvećem broju nisu vakcinisani, kreće izražena jesenja kriza. Kada se sa godišnjih odmora vrate na posao, u kolektiv, krenuće intenzivan prenos infekcije. Kod kuće će infekciju preneti deci. Deca će preneti drugoj deci. Kada u odeljenjima bude više zaraženih kreće onlajn nastava.
Počeće da se pune bolnice, da se prekidaju redovni operativni programi i zbrinjavanje hronično bolesnih.
Proradiće intenzivne jedinice, respiratori……
Stradaće teško oboleli.
Ovo je pesimistička slika, koju smo već videli i doživeli tokom prethodna tri talasa. Mnogi od nas i na svojoj koži i u svojim porodicama ili okruženju.
Ako pokušamo da sagledamo štetu pogled je porazan, vrlo sumoran.
Umrli, bolesni i veliki broj ljudi sa hroničnim zdravstvenim oštećenjima od kovida. Njihovo lečenje.
Ogromni troškovi zbog punih bolnica, ogromni troškovi zbog odlaganja planiranih intervencija i lečenja. Testovi, testiranja…
Preventiva, gde spada vakcinacija, nisu dovoljno uspeli. Nismo postigli kolektivni imunitet. Drugačije rečeno, antivakserski lobi je uspeo da u celom svetu napravi štetu i omete prevenciju bolesti.
Jedino nije jasno za čiji interes. Da li je to čista hakerska ljubav prema šteti, bez obzira na posledice i cenu ili nešto drugo?
Kakav je to anti-mozak koji nekrofiliju diktira.