U medicini je dolaženje do dijagnoze, u stvari, isto što i dolaženje do istine u svakodnevnom životu. Znači, suštinski važna stvar. Tek kad se zna stvarna dijagnoza ili istina, tek onda možemo tražiti prava ili dolotvorna rešenja.
Ali sredstva ili metode kojima pokušavamo da dođemo do dijagnoze su, u principu, i najčešće, ograničeno pouzdana. Mi kažemo, između ostalog, da metode imaju ograničenu senzitivnost ili specifičnost. A to znači da, recimo, nekom metodom otkrivamo ili isključujemo poremećaj u samo 40%, 50%, 70% slučajeva ili slično. Dakle, daleko od idealnog.
Onda se mi dovijamo i često kombinujemo različite metode kako bi dobili veći procenat pouzdanosti. Ovo je samo uprošćeni i delimični opis problema koji znači doći do dijagnoze, u medicini.
Kad sve ovo znamo, možete misliti kako zvuči rečenica pacijentkinje, kada posle mog polučasovnog buljenja u ultrazvuk radi pregleda poodmakle trudnoće,ona kaže:
Ma nije važno doktore sve to,meni je bitno samo da je sve u redu.
Samo to………..